Dnevne novine
Davno sam se, s obzirom na novonastale ekonomske okolnosti, ali i na povrsan tematski sadrzaj, zarekao da necu kupovati dnevne novine (televiziju nikada nisam ni pratio). Do tog momenta, dnevna stampa bila je neizostavan sastojak svih mojih obroka- nisam mogao da zamislim dorucak, rucak ili veceru bez citanja politike, hronike, ekonomije, sporta… A onda, covek se, valjda, svega prezasiti, napuni glavu njemu nebitnim informacijama, pri tom istiskujuci one korisne, i tada nuzno mora da padne jedno kompletno formatiranje mozga, jer i lek, ako se ne dozira adekvatno, postaje sopstveni antipod, pretvara se u otrov. Poveden onom cuvenom “Sto manje znas, manje te boli glava”, ali i minimalnom mesecnom ustedom od nekih pet stotina dinara (malo li je na ovu skupocu), stisnuo sam zube i cvrsto resio: od danas, za mene novine vise ne postoje! Kao neki heroinski zavisnik, u prvo vreme sam krizirao, ali neke druge zivotne aktivnosti brzo su nadomestile manjak suvisnih informacija.
I sve je bilo savrseno… do danas.
Krenem ja tako jutros put Kragujevca na ispit, svratim na trafiku, kupim cigarete, sok i zvake, kao po obicaju, pa, onda, opet razmislim, dug je put do Kragujevca, ume da bude dosadno. Dal’ od neispavanosti ili od umora (poslednjih petnaest dana, danonocno sam ucio), prevarih se i kupih jedne novine, mislim, ne moze da skodi.
Stavim zvaku u usta i pocnem sa citanjem, odakle bih drugo nego od pocetka, pa naletim na clanak gde se kaze kako nekih 250 ljudi, od koji zavise zivoti 7.397.651 ljudi (racunajuci tu i tih 250), pomaze dokonima i da za to trazi vece plate. Ne bi meni pravo, mnogi ljudi koje znam dolaze sa posla ruku krvavih od popucalih zuljeva, crni od od motornog ulja, noktiju prljavih od zemlje, ulepljeni u malter, znoj i prasinu, pa opet imaju deset puta manja primanja i ne bune se. Kazu, lepo zive, sastavljaju kraj sa krajem, stize im za troskove i hranu, dosta je. Pa, opet, stanem malo i razmislim, ako je njima tako dobro, dobro je i meni. Zasto bih se ja jedini sekirao sto tamo neka grupica odabranih ljudi ( i zena… i necega sto se oseca zenom, a ne podseca likom… Molim vas, necemo nikoga da diskriminisemo!) sedi i razgovara (ako se to uopste moze nazvati razgovorom u konvencionalnom smislu reci) meni nekim nerazumljivim jezikom, cas diplomatskim, cas onim koji upravo cujem kroz prozor moje sobe, a koji nikako nije prikladan za ovu priliku.
Facta, facta, non verba - Dela, dela, ne reči, gospodo poslanici!
Odlozim na trenutak novine, otpijem malo soka, neki vitaminski, kazu minimum 50% voca, mozda ce mozak i brze i bolje da mi radi, taman da ga zagrejem pred ispit, pa se opet bacim na citanje.
A na sledecoj strani, novo iznenadjenje. Kaze, skupila se sacica eksperata specijalizovanih za prodavanje magle i resila da odsece granu na kojoj stoji. Gledam bolje, jel ovo neki vic, ali vicevi su jos tamo iza, pa mi nesto nije jasno. S jedne strane, navodi se nezavisnost sudstva kao jedan od osnovnih postulata demokratije, a s’ druge strane, neki ljudi koji su “instalirali” demokratiju u najnoviji operativni sistem Srbija 5.10.2000. (nesto kao trenutna verzija Windows-a 7, testnog poligona za instaliranje svega i svacega, ko se razume u datu problematiku shvatice), izgleda da nisu mogli da priuste legalan softver, pa su skinuli neku crack- ovanu verziju. Samo izgleda da im crack ne radi pa im je blokiran update.
Nadam se da neko vec privodi kraju potpuno novu verziju OS Srbije koja ce se, valjda, zavrsiti brojem 2010, a cijem ce usvajanju i sirokoj primeni gradjani dati legitimitet na skorim izborima.
Zvacem onu zvaku, ne osecam joj ukus, al’, velim, neka je, smiruje me. Ionako me dodatno zivcira zatvarac od soka koji je neko bacio na pod autobusa pa on, nosen inercijom leti na sve strane i udara po podu.
Nervozan, preskacem nekoliko stranica, a onda prava tuga, ono sto me je u prvom redu i nateralo da napisem ovaj tekst, a Boga mi i suze na oci. Gledam u sliku i ne mogu da verujem- covek, skrusen, slomljen i bespomocnog pogleda, sedi sa troje maloletne dece na starom oronulom kaucu. Iza njih nema nista osim zidova sa kojih je otpao malter i jedan stari sporet kao nemi svedoci teskog zivota ovih ljudi. Kaze, preminula mu supruga 2005. godine u svojoj cetrdeset drugoj godini. Izrodili su sedmoro dece od kojih je cetvoro otislo nekim svojim putem, da se bori za sopstvenu egzistenciju. Ostali su samo on i troje maloletne dece o kojima se on stara onoliko koliko je to moguce- ide u nadnicu i na svaka dva do tri sata trci nazad kuci da obidje malisane. Ostao je zarobljen sa 2,7 ha zemlje koja nema nikakvu trzisnu vrednost s’ obzirom na lokaciju, nema cime da je obradjuje, a pravo na deciji dodatak i na socijalnu pomoc ne moze da ostvari dok ne otplati nagomilani porez. Nesrecni covek se vrti u zacaranom krugu, izgubljen negde izmedju zakonskih propisa, bez realnog izgleda da ce pronaci izlaz.
U tom trenutku, ispala mi je strana iz desne ruke, i tada ukaza se raskos i sjaj meni nekog stranog projekta, neki VB, Veliki Besposlicari, pretpostavljam, pa uporedjujem ove dve strane, gledam pola crno, pola belo, i, ok, shvatam da su se ti ljudi u Velikim Besposlicarima borili kroz zivot i uz pomoc veza, novca, srecne zvezde, pomalo i umeca izborili za takav status gde mogu da unovce svoje pojavljivanje na televiziji. Meni nije jasan narod koji svoj novac trosi da glasa za to da li ce da ispadne neki pcelar za koga se ne zna da li samo muze pcele ili je i trut u isto vreme (izgled mi sugerise da je ovo drugo) i koji ne ume da sastavi recenicu bez psovke ili neki tip cije ime nisam ni uspeo da zapamtim. Na kraju krajeva, svako je gospodar svoje sudbine i svog kapitala, ne moze se, a i ne treba narodu narediti da postupi ovako ili onako. Ne razumem gde se dede ona ljudska solidarnost, gde je danas humanizam, zar nevolja ne treba da zblizava ljude, a ne da ih tera na medjusobnu netoleranciju, zar je samo licni interes pokretac svih stvari? Zar je zaista covek coveku vuk? Ljudima je lako naci mane, one su ocigledne. Trazite mane u sebi, a vrline u drugima. Tako ce drugi u Vama videti vrline i na taj nacin nastojati da isprave sopstvene mane.
Stize autobus polako na autobusku stanicu u Kragujevcu. Ustajem i uzimam onaj iritirajuci zatvarac, imam ideju, al’ gledaju me ljudi k’o da sam lud. Citam kod ispod, saljem ga, Ljubilica mi se zahvaljuje na humanom gestu.
Prodje mi ceo put u razmisljanju zahvaljujuci novinama. Kratko sam zastao da ih bacim, da ih ne vucaram celi dan sa sobom, ali brzo sam se predomislio i stavio ih pod misku.
Eto, novine, koliko me iznervirase, toliko mi i otvorise oci.
E, da, rezultati ispita su za par dana.